Nije lako biti roditelj u današnje vreme…
Zamislite kako vozite auto a muzika koju volite dopire sa radija. Svaki metar koji pređete udaljava vas od briga koje imate kod kuće i na poslu. A onda sa zadnje sedišta čujete: „Udario me je“, glas vašeg deteta probušio je vaš balon mir svojim plačom. „Ponovo stvara buku“, stiže odgovor. Pada vam na pamet misao: „Da su u ovom automobilu postoji dugme za kontrolu klinaca, umesto tempomata, platio/la bih duplo veću cenu.“ Zaista, kada bih imao/la više kontrole, bilo bi moguće voziti od tačke A do tačke B bez svađe sa zadnjeg sedišta. Takvo čarobno dugme bi vam takođe omogućilo da telefonski razgovor završite bez prekida ili da dovedete svog klinca do škole za manje od pola sata. Šteta što takvo dugme ne postoji. 🙁
Ako je kontrola tako važna za roditelje, zašto ne možemo lako da nađemo način da je imamo u većoj meri?
Kada govorimo o shvatanju kontrole nad decom, postoje dve grupe roditelja. Neki roditelji na sam pomen reči „kontrola“ odmah imaju osećaj gušenja ili osećaj da kontrolisano dete postaje netolerantno prema sebi i drugima. Na primer, misle da učitelj prvog razreda, koji tokom predavanja iz čuvara prirode daje učenicima samo braon, zelene i plave bojice jer su to jedine boje koje se mogu videti u prirodi, preteruje. U ovom pogledu, kontrola izgleda kao represivna mera.
Druga grupa roditelja se često zapitata zašto neki roditelji ne vide gde nas je nedostatak kontrole nad decom doveo kao društvo. U ovom pogledu, ključ za samokontrolu dece je kroz odgovarajuću kontrolu koju sprovode roditelji. To je jedini način da pomognemo deci da razumeju da je svet ispunjen stvarnim posledicama, a sreća dolazi iz prepoznavanja i izbegavanja tih posledica.
Na ovoj radionici za roditelje ćemo razmotriti razloge zbog kojih je kontrola u većini situacija tako izazovna i neuhvatljiva za roditelje, kao i pristupe koji mogu dovesti do većeg stepena kontrole.
Dobra vest je da su obe strane u pravu, a naravno, loša vest je da obe strane istovremeno i nisu u pravu.
Pogledajmo šta nam istraživači o roditeljstvu govore o ovom problemu. Najpouzdanije istraživanje u ovoj oblasti dolazi iz Baumrindinih studija roditeljskog stila (1991.) i dodatnih istraživanja Makobija i Martina (1983). Prema Baumrind-u, postoje tri osnovna stila roditeljstva koja vode predvidljivim ishodima:
1) Autoritarni stil – Ovaj roditelj sledi pravilo „jer ja tako kažem“ i poslušnost deteta je na prvom mestu. On je strog u sprovođenju pravila i usredsređuje se na kaznu kao najefikasniju posledicu. Detetova osećanja su sekundarna u održavanju autoriteta i poslušnosti u kući. Deca autoritarnih roditelja zaista postaju „dobri“ odrasli koji se znaju pokoriti, ali skloni su nedostatku socijalne kompetencije i sveukupne sreće.
2) Autoritativni stil – Ovaj roditelj postavlja pravila i očekivanja baš kao i autoritarni roditelj, ali više reaguju na detetove reakcije i osećanja. Ciljevi i pravila predstavljeni su u pozitivnom svetlu, a ne kao standardi koji bi decu trebalo da se drže. Autoritarni roditelj uravnotežue negativne posledice sa pozitivnom disciplinom, i mogu oprostiti detetu grešku kad je to prikladno. Deca autoritativnih roditelja zaslužuju poštovanje od druge dece što se pretvara u kasnije mere sreće, sposobnosti i radnog uspeha.
3) Popustljivi stil – Ovaj roditelj može smatrati kontrolu ograničavajućom za postavljanje očekivanja i pravila o deci. On će možda osećati da će deca prirodno odabrati dobro ponašanje nad lošim kada ih ostave sama. Istina, popustvljivi roditelji ponekad se mogu bojati sukoba sa svojom decom i tražiti status „prijatelja“, umesto da se suoče sa rizikom borbe sa ljutim detetom. Nije iznenađujuće što se deca odgajana u ovom stilu bore sa samokontrolom i imaju najniži ishod u merama funkcionisanja kada odrstu.
Na površini, izgleda da autoritarni roditelji imaju najviše stepen roditeljskog nadzora. Uostalom, njihova deca ne razgovaraju, ne osporavaju autoritet i ne udaraju se međusobno za stolom. Čini se da često imaju kontrolu nad situacijom. Međutim, problem sa ovim mehanizmom kontrole je to što se često prevodi u strah od autoriteta jer deca odrastaju u poslušne ljude ali nemaju pravi osećaj samokontrole. Drugi problem je što je odnos negativnih i pozitivnih posledica često oko 4 prema 1, što znači da deca stiču puno više iskustva u izbegavanju kazne nego što troše vreme težeći pozitivnim posledicama.
Na drugom kraju spektra, roditelj koji je izrazito popustljiv često nema veštinu u korištenju „alata“ za kontrolu situacije kao što su autoritativni glas, kontrola putem pohvale i „grdnje“ ili planiranje načina kontrole situacionih problema unapred. Popustljivi roditelji često dignu ruke od kontrole nad svojom decom i osećaju se poraženim, jer izgleda da je sticanje kontrole za njih gubitak vremena. Međutim, kad situacija počne da bude izuzetno problematična, i autoritarni i popustljiv roditelj često se nađu u situaciji da koriste vikanje kao sredstvo kontrole, govore svojoj deci da će im zabraniti korišćenje telefona ili računara ili prete (poput „ sačekajte dok dođemo kući i videćeš šta se dobija za ovakvo ponašanje “).
Čini se da su autoritativni roditelji najstručniji u kontrolisanju situacija tj. da im je prava kontrola nad dece „urođen dar“. Oni tačno znaju kako da efikasno koriste i pozitivne i negativne posledice na odnose sa svojom decom kako bi dobili ishod koji traže.
Evo šta autoritativni roditelj rade drugačije:
1) Oni prepoznaju da je situacija poput upravljanja čamcem po vodi mnogo drugačija od upravljanja vozilom na kopnu i to primenjuju pri vaspitanju svoje ece. Drugim rečima, sigurni su da će se njihova deca tokom vremena kretati u pravcu situacione kontrole ako se primeni dovoljno situacionih elemenata.
2) Autoritativni roditelji znaju da su alati za odnose poput pružanja pozitivne pažnje i pohvale, kao i korektivne poruke i negativne posledice efikasniji od ostalih vrsta nagrade i kazne kao što su udaranje deteta po guzi ili pasivno – agresivno pokušavanje uspostavljanje kontrole nad uznemirenim ili ljutim detetom.
Čini se da autoritativni roditelji znaju da je roditeljsko poštovanje (svi želimo da ga imamo više od svoje dece) stvoreno tako što se deci daju smisleni i ostvarivi izazovi u ponašanju, uravnoteženi jasnim i iskrenim povratnim informacijama i praćeni negativnim posledicama kada se napravi loš izbor ponašanja.
Glavna stvar koje se autoritativni roditelji uvek sete jeste da će se sigurno dogoditi da im je nekada potrebno vremena da isplaniraju i dosledno isprobaju nove alate u situacijama kada njihova stara taktika ne pokazuje rezultate.
Ne treba razmišljati o kontroli kao o nekoj negativnoj stvari. Možda je samo potrebno da se setite kako su u određenim situacijama reagovali vaši roditelji i probate da analizirate da li bi to bilo primenjivo na vašu decu.
Primenimo neke od ovih koncepata na ove vrlo stvarne i vrlo uobičajene situacije u kojima kontrola postaje primarno pitanje. Sećate li se „slučaja“ dvoje dece na zadnjem sedištu? Verovatno se pitate šta to toliko razdražuje decu a samim time i Vas?
Dva su razloga zbog kojih nas ova situacija uskraćuje za kontrolu situacije.
Prvo, vreme obično nije na našoj strani. S’ obzirom na pritisak da stignem do odredištau određeno vreme, razumljivo je da kažemo sebi: “Ako uspem samo da stignem do škole na vreme, tada ću moći da prestanem da se nerviram.”
Drugo, ograničavanje deteta na mali prostor prirodno pokreće svađe oko teritorije i pažnje. Da biste smanjili bitke u sedištima za decu, pokušajte da ponudite posebnu pažnju ili nagradu onome koji se ponaša najbolje (alat koji nazivamo „diferencijalnim nagradama za pozitivno ponašanje“), čak i ako je to samo za nekoliko trenutaka dobrog ponašanja. Takođe je korisno dati deci posao dok oni moraju da sede u svom sedištu. Bilo koji posao će obaviti sa zadovoljstvom, čak i ako ga zamolite da broji koliko ste puta skrenuli na putu do škole. Ištampajte mapu ulica, obeležite početne i završne tačke sa zvezdama i proverite da li može da primeti neku od ulica koje pišu na znakovima.
Više dece = Više buke – ovo zvuči kao stara poslovica. Opšte je poznato da jedan roditelj nikada ne može uhvatiti dvoje dece koji trče u suprotnim smerovima. Deca jednostavno „testiraju“ živce svojih roditelja krećući se neprestano, radeći iste stvari iznova i iznova, praveći mnoga nestašluka u kratak vremenskom periodu. Što je više dece „u igri“, situacija se može brzo udvostručiti ili utrostručiti u svom intenzitetu.
Umesto trošite svoju energiju na uspostvljanje autoriteta u svakoj situaciji i “gasivši svaki požar” koji se rasplamsa, izaberite samo jedno ili dva nedovoljno kontrolisana ponašanja svog deteta na kojima ćete raditi u isto vreme. Na primer, radite samo na beženju deteta po prodavnici ili kada jedno dete stalno ulazi u sobu brata ili sestre kako bi započeo svađu. Ne pokušavajte istovremeno da promenite još pet drugih ponašanja.
Najveća moć koju imate nad svojom decom (bez obzira na broj) je vaša sposobnost da planirate unapred. Pokušajte da odvojite malo vremena i razmislite o predhodnim situacijama u kojima niste reagovali onako kako biste želeli i odredite strategije koje biste pokušali sledeći put. Na primer, isplanirajte dodatnih deset minuta za odlazak u prodavnicu, koji će biti iskorišćen u sitaciji kada dete „pravi scenu“ tako što čete da decu odvedete do prodavnice i sačekate da se njegovo ponašanje vrati u normalu tako što ćete mirno sačekati da se dete umiri bez prepirke i potom nastaviti sa kupovinom.
Svaki roditelj može da uspostavi kontrolu nad svojom decom sve dok je spreman da napravi korak unazad, pogleda se u ogledalo i shavti gde je grešio, i pokuša da prilagodi svoje ponašanje tamo gde su potrebna prilagođavanja.
