Prezaštićeni = nezaštićeni

okom razvoja civilizacije, nikada pre deca nisu bila „centar sveta” – već „mali ljudi” koji dele sudbinu svojih roditelja. Ono što je doneo XXI vek jeste svojevrsni „decijarhat”.
Svako dete ima pravo na bezbrižno i lepo detinjstvo. Prirodno je da roditelji priželjkuju da svom detetu obezbedi što veću dozu komfora i zadovoljstva životom. Svako od nas priželjkuje „bajku od života” a XXI vek je velikom broju dece to i omogućio. I sve bi bilo u redu da nismo dospeli do paradoksa. Značajan broj dece se toliko „ušuška” u svojoj bajci da ostaju nespremna za susret sa realnošću.
Omogućavanjem „detinjstva iz bajke”, činimo da deca ostanu nepripremljena za život koji ono je sve samo ne bajka. Pitanje nad kojim treba da se zamislimo jeste na kojim iskustvima i kada će deca upoznati pravi život, onaj u kojem nema roditeljskog kišobrana iznad glave – svet odgovornosti, rada i samostalnosti. 
Decu oblikuju njihova iskustva. Šta god da doživljavaju i proživljavaju, njihova psiha to tumači kao „jedino ispravno”. Nije nikakvo čudo što se naviknu na svoju bajku i što ne žele da je napuste. Zaista je lakše i lepše kada o svemu važnom brine neko drugi, kada svaka želja postaje stvarnost, kada se sve vreme ovoga sveta ima za igru, zabavu i zadovoljstva. Ali – uvek mora da ima neko „ali” – kada dođe vreme za školu, „bajka” postaje problem. Iako se smatra da škola, takva kakva jeste, pripada „pametnima”, to je jako daleko od istine. Škola pripada vrednim, samostalnim, odgovornim, istrajnim – onima koji su spremni da ulože napor i koji su samostalni u izvršavanju obaveza.
Da se razumemo, ni mi odrasli (čast izuzecima) nismo obožavali da provodimo sate nad knjigom u nastojanju da memorišemo informacije kojima treba da ovladaju. Međutim, nekada se znalo šta je obaveza i dužnost, a šta je igra i zabava. Kako mislimo da deca budu odgovorna i spremna da ulože trud ako je njihov dotadašnji stil života bio suprotan od toga. Čudimo se što im je sve teže objasniti šta se u školi očekuje i kakve obaveze imaju. Ne pitamo se na kojim iskustvima su mogla da upoznaju i razviju te kvalitete.
Školski uspeh (ili neuspeh), sam po sebi, zaista nije najvažnija stvar. Postoji nešto, mnogo važnije za život. To odlično znaju oni čija su deca, na žalost, krenula lošim putem. Najvažnija veština koju treba da razvijemo kod naše dece jeste da ih ojačamo da mogu da prepoznaju ono što za njih nije dobro i da ih naučimo da tome odlučno kažu „NE”. Koliko god da smo prisutni u njihovim životima, veliko je pitanje koliko smo prisutni u njihovim „mislima”.
Ako postoji reč koja može da opiše detinjstvo današnje dece, onda je to PREZAŠTIĆENOST. Prezaštićenost od života i realnosti, od obaveza i odgovornosti, od rada i ulaganja napora.
Prezaštićenost jeste nezaštićenost. Nespremnost za samostalno funkcionisanje, sa jedne strane, a spremnost isključivo na komfor i hedonizam, sa druge. Zato je sve više dece koja su nogama na zemlji, a glavom u oblacima. Kako u njihovim očima izgleda ovaj svet, ne možemo ni da naslutimo. Kako će se izboriti sa životnim nedaćama, možemo samo da pretpostavimo.
Ono što treba da imamo u vidu jeste: šta god da deca rade – plod je njihovog iskustva i shvatanja života. Ako dozvolimo da misle samo o igri i zabavi – dozvolili smo da se IGRAJU SA ŽIVOTOM. Odgovornost za to nije njihova jer su oni ipak samo deca. Mi odrasli smo dužni da gledamo i u njihovu budućnost. Njihove ličnosti ne gradi ono što im pružamo, već ono što od njih tražimo. U tome je suština vaspitanja. Decu ne vaspitava toliko ono što im govorimo, koliko ono što osećaju. Ako želimo da budu uspešna, vredna i samostalna, potrebno je da ih na vreme naučimo da je igra jedno, a rad drugo – da je jedna stvar MISLITI i raditi, a sasvim druga MAŠTATI i zabavljati se, i da upravo od naše sposobnosti da pomirimo i ujedinimo te dve suštinska želje, najviše zavisi kvalitet života. Nažalost, malo je čak i odraslih ljudi koji su toga svesni. Kada razmišljamo po sistemu „da li mi to što radim donosi prijatnost?”, tada razmišljamo maštom. Kada razmišljamo po sistemu „da li je to što radim dobro za mene i druge?”, tada razmišljamo logikom.
Današnja deca su odlično obaveštena. Jedini problem je što to ne primenjuju – što znanje o životno važnim pitanjima ostaje pasivno. Dok ih ne naučimo da pre nego što donesu neku odluku PITAJU SEBE da li je to dobro – odnosno, da li ono što nameravaju da učine, ili ne učine, ima smisla – ničemu ih zapravo nismo naučili. Iako svi znamo da ih ne možemo, sve i da hoćemo, celog života voditi za ruku, često smo skloni da poverujemo da će se sve rešiti samo od sebe.
Svaki roditelj voli svoje dete najviše na svetu, ali to nije razlog da ga štiti od obaveza i života, već da obaveze „izmišlja”. To je, u današnjim uslovima, verovatno jedini način da decu naučimo životu – ili bar onim lekcijama koje su univerzalne od kada je sveta i veka. Koliko god da je svet komforniji, život je nekako sve suroviji, a mogućnost da se ZALUTA sve je prisutnija.
Život je samo mogućnost da se živi. Šta ćemo dobiti ponajviše zavisi od odluka i izbora koje učinimo, a to opet zavisi od načina na koji razmišljamo. Njegova čarobnost se ponajviše ogleda u tome da čime god da se bavimo, i kako god da postupamo, možemo pronaći radost i ljubav. Pronaći „DA” ali zadržati „NE” ako na sebe mislimo više nego na druge.
Ako svojoj deci zaista želimo dobro, omogućimo im da radost pronađu u radu i odgovornosti, u promišljanju „logikom”. Sve čemu treba da ih naučimo može se svesti na jednu rečenicu: da tragaju za smislom života, radošću i ljubavlju, budni nad pitanjem – zaslužujem li ono što želim?
Šta Vi mislite o tome?
P.S. Ako Vam se dopala ova (poduža ?) objava, podelite je kako bi i drugi ljudi mogli da je pročitaju.