Preživeli ste buđenje i hranjenje u 2 ujutru, izlive besa na uzrastu 2-5 godina i svakodnevne „borbe“ sa školskim obavezama, na čemu Vam ovom prilikom čestitam. Zašto vam onda reči „adolescent” i „pubertet“ izazivaju toliko brige?
Kada uzmete u obzir da su tinejdžerske godine period intenzivnog rasta, ne samo fizičkog, već i emocionalnog i intelektualnog, razumljivo je da je to vreme konfuzije i prevrata za mnoge porodice.
Uprkos negativnom mišljenju odraslih o adolescentima, oni su često energični, promišljeni i idealistički, sa dubokim interesovanjem za ono što je pravedno i ispravno. Dakle, iako to može biti period sukoba između roditelja i deteta, tinejdžerske godine su takođe vreme da pomognemo deci da izrastu u različite i fantastične osobe koje će postati.
Kada počinje adolescencija? Svaka mlada osoba je drugačija –postoji širok spektar onoga što se smatra normalnim.
Važno je napraviti (donekle veštačku) razliku između puberteta i adolescencije. Većina nas smatra pubertet kao razvoj seksualnih karakteristika odraslih: grudi, menstruacije, stidne dlake i dlake na licu. To su svakako najvidljiviji znakovi puberteta i predstojeće odrasle dobi, ali deca koja pokazuju fizičke promene (između 8 i 14 godina) takođe mogu proći kroz gomilu promena koje se ne mogu videti spolja. To su promene adolescencije.
Mnoga deca najavljuju početak adolescencije sa dramatičnom promenom u ponašanju prema svojim roditeljima. Počinju da se odvajaju od mame i tate i postaju nezavisniji. U isto vreme, deca ovog uzrasta su sve više svesna kako ih drugi, posebno njihovi vršnjaci, vide i očajnički pokušavaju da se uklope. Njihovi vršnjaci često postaju mnogo važniji od roditelja što se tiče donošenja odluka.
Deca često počinju da „isprobavaju” drugačiji izgled i identitete, i postaju veoma svesni kako se razlikuju od svojih vršnjaka, što može rezultirati epizodama neposlušnosti i sukoba sa roditeljima.
Jedan od uobičajenih stereotipa o adolescenciji je buntovni, divlji tinejdžer koji se stalno sukobljava sa mamom i tatom. Iako to može biti slučaj kod neke dece za vreme emocionalnih uspona i padova, taj stereotip sigurno nije reprezentativan za većinu tinejdžera.
Primarni cilj tinejdžerskih godina jeste postizanje nezavisnosti. Da bi to uradili, tinejdžeri moraju početi da se udaljavaju od svojih roditelja. Tada često izgleda kao da su tinejdžeri uvek u sukobu sa roditeljima ili ne žele da budu u njihovoj blizini kao nekada.
Kako tinejdžeri sazrevaju, oni počinju da razmišljaju apstraktnije i racionalnije. Oni formiraju svoj moralni kod. I roditelji tinejdžera mogu da otkriju da deca koja su ranije bila spremna da im se prilagode, odjednom počnu oštro braniti svoje mišljenje i snažno se buniti protiv roditeljske kontrole.
Pozivam Vas da pažljivo razmislite o tome koliko prostora dajete vašem tinejdžeru da bude pojedinac i postavite sebi pitanja kao što su: “Da li sam ja roditelj koji kontroliše?”, “Da li slušam svoje dete?” Koliko se mišljenja i ukusi tinejdžera razlikuju se od mojih?
Volela bih da vidim neke vaše odgovore na ova pitanja u komentaruma. ?
Ako smatrate da bi ova objava bila korisna i za druge, podlite je.
Ukoliko imate neki problem ili želite savet peagoga, pišite mi u komentaru!
